Obožavam sve što ima veze s tobom,tvoje oči,osmeh,način na koji se igraš sa mojim osećanjima.Da nisam mazohista epskih razmera,ovo bi bio problem.Sad tek shvatam koliko sam zapravo naivna,koliko zapravo verujem ljudima i još uvek mislim da je svet jedno prelepo bezbedno mesto u kom ima nade za bolje sutra.Ali onda dodje život,iskustvo i svet prestaje da bude tako lep.Počinje da izgleda kao crno-beli film i krase ga detalji.

Želim da pobegnemo,želim da isceniramo naš život zajedno.Želim da pobegnemo od ljudi.Ali,ti si odavno prestao da me gledaš kao osobu koja je vredna svega toga. 

Dosta toga sam naučila,propustila i još uvek nastavljam da upoznajem sebe,ali što sam starija to sam oštrija prema sebi.Pogotovo kada su osećanja u pitanju.Dovodim sebe u bizarne situacije,u kojim gradim odonose sa izuzetno trulim,pa i genijalnim ljudima.Uspela sam da od sebe napravim karikaturu koja ne može ili ne želi da zadrži ljude koji to zaslužuju.Koja je poenta?Zašto govorimo stvari jedni drugima ako ih ne mislimo?

Želim sve,želim njega pored sebe na nekom pustom ostrvu,gde je sve nebitno sem nas.Želim da se posmatramo u tihoj noći,dok talasi ispuštaju najfinije zvuke.Želim me gledaš,dok prstima prolaziš kroz moju kosu,topiš se u mom pogledu.Duga crna kosa pada preko bele dugačke košulje koju nosim,ulazim u vodu i okrećem se za njim,a ti me posmatraš,nakon nekoliko sekundi ulaziš za mnom.

Želim da sam večno tvoja. 

-P.S i love you